Autor: Thomas Bauer 10/4/2011 15:47
Filip je na škripavom montiću jezdio Gundulićevom u smjeru sjevera, žureći na probu svog ska benda u neki gornjogradski podrum. Leteće dredlokse milovao mu je rujanski povjetarac, a majicu s logotipom Greenpeacea lagano natapao znoj.
Odjednom, iza sebe začu sirenu i pomisli kako policija sigurno ganja onog lika u BMW-u koji je minutu ranije projurio kroz crveno, pritom vozeći kao Janica Kostelić. Ali prevario se. Škoda je uz škripu kočnica stala na biciklističku stazu i prepriječila mu put.
Prvo čega se Filip sjetio bila je kaznena prijava i uvjetni zatvor koji je zaradio prije pet godina kada su ga na Tuškancu uhvatili kako puši joint. Srećom – pomisli – sada kod sebe nemam ništa slično…
Policajac je već stajao pred njim, odmah žustro reče: “Osobnu iskaznicu molim!”, i nervozno izvadi blokić.
Filip sa začuđenim izrazom lica jedva izusti: “Ali zakaj? Pa kaj sam napravio?”
– “Đuro, daj aparat! Aj puši, momak, pa ćemo vidit “kaj” si napravio!”
– “Pa zašto…” Filip pokuša još nešto izustiti, ali u ustima mu se već nađe dreger s kojeg u sekundi nemilosrdno zablješti brojka “0,7”.
– “Ali… popil sam pivu s frendom pred pet minuta, pa…”
– “Šuti, mali”, prekine ga drugi, još odrješitiji policajac, prepisujući njegove podatke s osobne.
– “Znaš li ti koliko godišnje pogine ljudi u prometu? A to je sve zbog ovakvih kao ti!”
Filip se baš spremao izustiti kako sumnja da svojom kramom može nekoga ubiti kad na licima obojice policajaca ugleda snishodljivi osmijeh.
– “Dobra večer, gospon Tomo, kako ste?”
Filip se okrenuo. Iza njega je u plavom sakou i s aktovkom u ruci stajao -glavom i bradom – Tomislav Horvatinčić.
Već je pomislio da će se onesvijestiti, ali se onda sjeti da bi ga policajci optužili da je pijaniji nego što jest.
– “Bok, Mate, bok, Jura, je l’ mi čuvate HOTO od ovakvih kad mene nema?”
– “Tako je, gospon Tomo, čuvamo, čuvamo, kako ne… Evo, baš provodimo ovu novu akciju MUP-a – “Biciklist”, znate kakvih budala sve ima na cestama.”
– “Znam, znam, treba se pazit idiota… Samo vi budite tako marljivi pa ćete jednog dana daleko dogurat! Znate da mi šef osiguranja ide u penziju za tri godine?”
– “Znamo, gospon Tomo, znamo…”
Nekako u isto vrijeme Marko na svome skejtu krene ponosno kliziti mramornom plohom između džamije i Planićeve fontane. Dobio ga je tjedan dana ranije, za šesnaesti rođendan, jedva dočekavši da se provoza. Desetak metara dalje na stepenicama sjedila je njegova simpatija Lana i nehajno ga promatrala.
Marko taman pomisli napraviti grab, novi trik koji je naučio i tako zadiviti Lanu, kad krajičkom oka primijeti dva policajca kako mu se ubrzana koraka približavaju. Prvi taj tren potrči za Markom, uhvati ga za kragnu i stručno obori na pod. Drugi, deblji, dogega se patkastim hodom, na zapešća mu stavi lisice te ih pritom prejako stegne.
– “Koji vam je kurac?!” Marko urlikne s bolnom grimasom na licu.
– “Ka’e frajeru? Misliš da ne znamo da markerom šaraš one žvrljotine po džamiji, ha?” odgovori mu debeli policajac, koljenom usađenim u Markov bubreg.
– “Malo si se zajebo, smrade mali, ugradili bolje kamere na zgradu HDZ-a, pa sad vidimo sve što radite. Prišt na čelu ti se vidi na snimci!” ljuto reče drugi.
– “Ali kaj, pa samo sam tag stavil…”, kaže Marko drhčućim glasom.
– “Kuš! Samo tag, samo Ana voli Milovana, znaš ti koliko miljona ode u vjetar zbog vas huligana i vaših grafita. Znaš ti koju štetu vi nama radite?”
– “Nisam ja huligan, bio sam peti na matematičkoj olimpijadi.”
– “Nemoj ti meni olimpijada, znam ja takve ko ti. Srećom Bandić stavlja novih dvjesto kamera, pa ćete najebat – banditi! Nećete vi meni kune izbijat iz džepa, majku vam!”
– “Ali… kaj ne bi kamere i murija trebali pratit ono kaj se događa u zgradi HDZ-a?” zbunjeno upita Marko.
– “Šuti, balavac, ti buš nas učil poslu!” veli debeli i zalupi vratima marice.
Ove dvije izmišljene priče mali su hommage onima koji su u ovoj državi radi gluposti maltretirani, premlaćivani i zatvarani od strane represivnog aparata koji tobože nije znao da je Tomislav Horvatinčić dosad ubio ili unesrećio dobar tucet ljudi – represivni aparat je na to reagirao tako što je na ulicama počeo gnjavit klince na biciklima, koji tobože nije znao da HDZ, ali i druge velike stranke svoje kampanje financiraju kroz crne fondove – represivni aparat na to uopće nije reagirao, koji tobože ne zna za sve muljaže Milana Bandića – taj sada kupuje 225 kamera da nas špijuniraju po gradu i hvataju šmrkavce s markerom, koji tobože ne zna za sve one gadarije koje naša vlastela čine već desetljećima, ali taj aparat uglavnom žmiri na oba ili ponekad na jedno oko.
Nemojte misliti da nema nas koji vas pratimo barem jednako revno kao što vi pratite nas.
