Autor:: Josip Hren 11/16/2010 11:47
Na putu za put izlaska.
Na putu za put izlaska.
Na putu za put izlaska.
Na putu za put izlaska.
Dvadesetak sam si puta ponovio taj sklop riječi, ali mi nije pomoglo. Je li to neka igra riječi? Je li to toliko dubokoumno da ne mogu razumijeti? Je li to neki placebo recept? Ili je to zadatak na testu inteligencije? Ma možda je to početak hipnoze i samo još fali visak što mi se pred očima ljulja desno-lijevo-desno-lijevo…
Ajmo secirati.
Kao prvo – ”Na putu sam”. Dakle putujem, lijepo mi je, novi krajevi, novi ljudi, nove situacije, percepcija radi sve u šesnaest! Osjetila uživaju. Upijam utiske. Pišem razglednice. Organizirani izleti. Ili ”Na putu sam” znači da me nema doma, pa tko god da kuca na vrata neću mu otvoriti. Kao nalijepljena poruka kad ne radi lokalni obrt ili kiosk.
”za put” – e, ovo me već počinje zbunjivati. Pa jesam li na putu kao što je na početku rečeno ili tek putujem da bi krenuo na put?! OK, možda trebam prvo do Ljubljane ili Frankfurta jer nemam direktan let iz Zagreba. Stoga sam na putu do Frankfurta da bih bio na putu za Tokio. A što ako zakasnim na let. Možda zaspim pa ne stignem na ”check in”. Možda mi je putovnica istekla. Možda teroristi otmu avion i zadrže me kao taoca.
”izlaska” – sad sam totalno zbunjen! Prošao sam dva puta da bih izašao. Jesam li bio u tunelu i to dva puta? Koliko dugo sam bio na tunelskim putevima i udisao ispušne plinove u tami? Što me čeka kad izađem? Je li sunce na kraju tunela? Ili prolom oblaka pa se vraćam nazad u tunele – najprije u drugi, pa onda u prvi. I evo me na početnoj točki s koje sam krenuo na put za put izlaska.
Ma ja sam se totalno izgubio.
